Living to shout!

subota, 12.08.2006.

Novi blog

Dragi moji, od sada me možete čitati na

http://my.opera.com/rolling_thunder

Hvala na posetama - prošlim i budućim :)

Pozdrav,
Bojan

petak, 28.07.2006.

Samo mnogo pitanja...

Da li je internet beg od svakodnevnog zivota ili je svakodnevni zivot beg od interneta?
Da li je knjiga dobra zato sto je bestseler ili je bestseler zato sto je dobra?
Da li su knjige beg od stvarnosti ili ulepsavanje iste?
Internet je nematerijalan. Knjige su materijalne. Bestseleri mlate pare. Internet ih oduzima.
Ljudi su iskreniji jedni prema drugima kada se ne gledraju u ochi.
Ako je verovati da pisac u knjige ugradjuje deo sebe, da li je on iskren prema nama?
Shodno tome, sta su fredlani gruntibugli u psihi Daglasa Adamsa?
Zasto ja ne napisem knjigu?
Zasto sam prvu posle sedamdeset strana bacio u djubre?
Zasto ova druga stoji na trecem poglavlju.
To i ovako niko ne bi chitao.
"Where do we go, nobody knows
I've gotta say I'm on my way down
God, give me style and give me grace
And put a smile upon my face..."

Zabeleška od pre godinu dana...

Razrada...

Sunce je opet počelo koliko-toliko nesmetano sijati u mom Privatnom Univerzumu. Definitivno, moram da napravim bolji prekidač. Svako ga može isključiti kad god mu je volja... Ili je, zapravo, moja krivica: ljudima ponekad dozvoljavam i previše. Teške oblake agonije odneo je san uvijen u vrelo popodne boje kajsije.

Duga priča počela je jesti samu sebe, a ja sam ponovo bio srećan i spokojan. Uragan me je poneo... i ostavio tamo gde sam bio. U julu. Tom prokletom, beskrajnom - naizgled beskrajnom, toplom... skotu.

Walking by strangers stranger than me, pokušavao sam da shvatim da li je išta vredelo. Možda i jeste. Ne znam. Jul je došao kao dugo očekivano zatišje, posle svega što mi se dešavalo kasnog proleća i ranog leta 2006. Preispitujući greške, zapravo, tražeći i izmišljajući greške, ne bih li imao šta da preispitujem, nadao sam se, ako ništa drugo, normalnom ritmu otkucaja srca. Ali, ne. Jul je bio burniji nego što sam očekivao. Mnogo. Pomahnitali vozovi uzročno-posledičnih veza sudarali su se svakoga dana... a potom bi ceo moj Univerzum utonuo u mrak... što nije označavalo i kraj sudarima. Mnogo skrivenih događaja i misli isplivalo je iz Mora Nepoznanica. Bolje da su tamo i ostali. No, to je već d(r)ura priča, koju ću, jednom, ispričati... Ali, ne sada... Sve je još uvek previše sveže: vrlo lako može ponovo početi da peče.

It's hard to conceive it, All comes to an end, A joke when it's funny, well... I laugh and pretend...
I posle prijateljstava, hrabrenja, planova... Kao da uvek ostanu samo slojevi bezgraničnog foliranja... Da li sve, vremenom, postane foliranje - ili, zapravo, ništa ni nije stvarno? Egzistencija prosečnog ljudskog bića svodi se na različite maske, koje stavlja za različite ljude. Znamo li ko smo? Eh... Bacio sam se u filozofiranje, a to nikako nije dobro. Bilo kako bilo, ovaj jul razotkrio je mnogo toga... Neka i na tome ostanu, za sada, tri tačke...

Mesec je, još malo, pa - prošao. A delovao je zaista beskrajno. Ne kao neki vid Beskrajne priče, ali... Dobro je što nije. Mislim, ovako možda i može proći kao relativno zaokružena celina... Mada, ko zna šta se sve može useliti u moju Vasionu do njegovog kraja??! Ili jednostavno treba da se vratim u Kosmos normalnih ljudi... Šaren, apatičan, pun nepomirljivih kontrasta? Ili je to, jednostavno, previše ... obično?


We're fools to believe it
We're fools to try
To slow down this seemingly
Nonstop July

četvrtak, 27.07.2006.

And truth is seen through the keyholes...

Uvek se protivim baš "dnevničkom pisanju blogova", ali inspiracija jednostano ne dolazi...


U znoju pojačanom toplotom procesora kome ne mogu dati oduška jer šrafciger odavno nemam, danas sam kopao po A-Ha forumu. Interesantno. Talasi diskusije valjali su se, a onda sam, u naslovu jedne teme, video nešto što me je podsetilo... Nonstop July.
Ceo jul mi je bio potreban da se setim pesme o... neprekidnom julu. I da, delovao je neprekidno. Nekada. Sada više ne deluje...

Misli su mi zbrkane, razrada je na putu...

ponedjeljak, 17.07.2006.

Jedna stara priča, radi izbegavanja torture još jednog početka

Koračam pod, za promenu, vedrim nebom i ne razmišljam o kiši koja ne pada. Po glavi mi se motaju krofne i cirkuliše... pa, onoliko alkohola koliko jetra nije stigla da preradi.
Pluća punim vazduhom, a oči nebom. Sitni smo, bre! Sitni! Oko nas je cela Vasiona! Briga nju za nas!
Delić razuma koji je još uvek razuman shvata da je ovo krajnje glupo. A nerazum već uzvikuje: „Vasiono, čuješ li me?!“
„Vasiona na vezi. Izvolite?“
Eto ti sad. „Ništa, pogrešan broj.“
Šta je trebalo da uradim? Da joj kažem nešto u stilu svrni na kafu? Besmislica. Ne smem više da pijem. I šta, kao – odazvala bi se? Imajući u vidu da sam samo njen mali deo, ovo bi bilo isto kao da me je rođena slezina pozvala na „čoveče, ne ljuti se“.
A možda je ovo bila samo još jedna propuštena prilika? Prilika za... bilo šta?
Bilo šta.
Bulaznim.
Spava mi se. Da, znam. Iskoristiti dan. Pa, to sam i uradio, manje-više. Hm. Uhvatiti momenat, ukrotiti trenutak. Ne očekujući ništa – biti spreman na sve.
A, i ovako i onako, Vasionu nemam šta da pitam.
Sledećeg puta neću propustiti priliku.
Biću trezan. Ako bude sledećeg puta.

Te noći, kao da je slezina htela nešto da mi kaže. No, ja sam je ignorisao, okrenuo se na bok i nastavio da spavam.